Print this page
srijeda, 14 Juli 2021 00:00

Ono što ne umije Evropa, uspijeva u Čileu

Ocijeni...
(0 glasova)

cileŠta se to dešava u Latinskoj Americi i da li će čileanski revolucionarni virus istinski redigovati istoriju koju su pisali kolonizatori, a potom je prepisivali vlastodršci prema svojim potrebama i interesima?

Početkom jula, u Santiagu je održana prva sesija ustavotvorne skupštine koja u roku od godinu dana treba da ispiše novu Carta Magnu ove zemlje stešnjene izmedju Pacifika i Cordillera na južnom rogu južnoameričkog kontinenta. Na čelo konvencije izabrana je žena iz naroda Mapuche univerzitetska profesorka i aktivistkinja Elisa Loncon Antileo.

Ni pune dve godine nije prošlo od kada su izbili prvi protesti zbog minimalnog poskupljenja javnog prevoza u Santiagu. Suočena sa nezadovoljstvom, vlada je brzo odustala od namere da za nekoliko centi (30 pezosa) poveća cene karata. Ali izlazak na ulicu nije uspela ni tenkovima da spreči. Više od milion ljudi tražilo je nešto mnogo veće, istorijski dublje i društveno šire od cena karata za metro.

Vrlo retko se u savremenom svetu dešava da se masovno nezadovoljstvo jednom razliveno po ulicama kanališe u neki svrsishodni zajednički cilj koji će promeniti temelje državnog ustrojstva. Ispostavilo se da milioni Čileanaca to umeju bolje od drugih pokreta nezadovoljnika po Evropi i u Severnoj Americi.

Amanet Augusta Pinocheta

U senci prošlogodišnjih izbora u SAD, održavao se u Čileu referendum na kojem je velikom većinom odlučeno da se pisanje nove Magna Carte ne poveri postojećim političkim strankama koje su odavno izgubile poverenje stanovništva, već da se na izborima pruži šansa svim postojećim gradjanskim pokretima – borcima za ženska prava, ekološkim aktivistima, brojnim organizacijama starosedelačkih naroda, učiteljskim udruženjima, lokalnim odborima za pravedniju zdravstvenu zaštitu…

U maju su usledili izbori za ustavotvornu skupštinu, koja je otpočela svoj težak posao u prošlu nedelju, četvrtog jula. Telo koje će u roku od godinu dana utvrditi nove državne temelje, se sastoji od 77 žena i 78 muškaraca, 17 mesta je unapred rezervisano za delegate iz starosedelačkih naroda, a predstavnici iz vladajuće partijske nomenklature nisu dobili ni trećinu glasova neophodnih da ulože veto na nacrt novog ustava.

Jednom gotov tekst Čileanci će morati da potvrde na obaveznom učešću plebiscitarno.

Cilj je da se obori zaostavština Augustea Pinocheta, desničarskog diktatora, koji je pao još 1989. godine (takođe na referendumu koji je sam organizovao), ali je za sobom ostavio u anamet svoja pravila i ustav iz 1980. Model Čilea po Pinochetu minimizuje ulogu države, prednost daje biznisu, rudarskom sektoru i velikoj industriji, ne mari za prava radnika, onemogućava jednakost u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, omalovažava život, jezik, i opstanak, starosedelačkih naroda, bahato se beskrupulozno odnosi prema očuvanju zemlje, vazduha i vode u ime profita…

Vremenom je po ovom modelu, Čile makroekonomski držao barjak u regionu, dok je spirala nejednakosti brzo narastala.

Magna Carta iz praznog papira

Mnogo je onih u Čileu i van njega koji se trude da spopletu ovaj istorijski proces. Pedro Pizano, naučni saradnik na privatnom univerzitetu u Santiagu, za Washington Post piše da je pisanje ustava od početka, sa praznog lista papira, vrlo loša ideja. On argumentuje da je Magna Carta u demokratskim uslovima pretrpela velike izmene, te da su pod nekadašnjim socijalističkim predsednikom Ricardom Lagosom delovi teksta izmenjeni na 54 mesta, kao da je sa ovog dokumenta skinut potpis Augustea Pinocheta.

Poziva se takođe na podatke da je Čile jedna od najrazvijenijih zemalja u regionu koji ima “konvulzivni istorijat” ustavnih promena.

Suprotno je mišljenje univerzitetskog profesora Rodriga Espinose koji u američkom prestoničkom listu podseća na Pinochetov vojni udar pod okriljem SAD-a, njegovu dugogodišnju diktaturu (od 1973. do 1990.), i potonju zaostavštinu kojom je osigurao amnestiju za zločine i ucrtao očuvanje suštine Magna Carte, skrojene tako da garantuje privilegije vladajuće klase.

Po mišljenju Espinose, sam tekst postojećeg Ustava onemogućava svaki značajniji pokušaj reforme sistema, jer se promene uslovljavaju dvotrećinskom podrškom partija koje su na vlast došle putem podrške Pinochetovom režimu. Kao i u mnogim drugim zemljama, politički model je krut jer su ga monopolizovale tradicionalne stranke i istovremeno marginalizovale sve građanske inicijative.

Nije li to isto ono što se desilo u Španiji, gde je pokret pobunjenika stekao poverenje građana, uspeo na početku da prodrma okoštale partijske kaste, ali se na kraju i sam pretvorio u interesnu stranku i izgubio podršku građana.

Ma kako da je politička scena u Srbiji monopolizovana vladajućom strukturom na čelu sa Aleksandrom Vučićem, čak i strančice u opoziciji ljubomorno čuvaju svoje kaste, nespremne da građanskim inicijativama ustupe neku značajniju ulogu.

Uspeh u “građanizaciji politike” je ono što karakteriše današnji Čile i čini ga jedinstvenim u svetu, mišljenje je akademika Gabriela Salazara, koji za argentinski list Pagina 12 ukazuje na podatak iz istraživanja da 98 posto Čileanaca ne vidi interes, niti je privrženo bilo kojoj političkoj partiji.

Mnoge zemlje imaju u vrhu vlasti nekog svog Pinocheta i njegovu svitu i nema načina da se građanstvo sa njima sporazume. Ali čak i u razvijenim demokratijama, gotovo da nema političke partije, bilo da je u opoziciji ili u vlasti, koja je spremna da suštinski posluša vox populi.

Građani su suštinski marginalizovani kada je reč o dizajniranju politike, kaže akademik Salazar, i to je prouzrokovalo sve veće udaljavanje društva od partija.

Vihor iz Santiaga oseća se i u Bogoti

I dok profesorka lingvistike predsednica ustavotvorne skupštine, žena iz starosedelačkog, prekolumbijanskog naroda Mapuche, govori o plurinacionalnom, višejezičnom, socijalno odgovornom, rodno ravnopravnom novom društvu, u Kolumbiji ne jenjavaju protesti zbog revizije poreskog sistema kojim bi i ljudi sa malim primanjima morali da plaćaju veće takse nego do sada.

Santiago je od Bogote udaljen više od četiri hiljade kilometara, avionom se od jedne do druge prestonice putuje i pet sati.

Ipak nekoliko analitičara smatra da je virus suštinskih društvenih promena preko zajedničkog jezika, kolonijalnih problema, socijalne nejednakosti i rodne neravnopravnosti, preleteo iz Santiaga u mnoge krajeve Latinske Amerike, pa i u Kolumbiju. Odatle su svojevremeno zalepršali i žuti leptirići velikog Gabriela Garcije Marqueza i upozorili svet na Sto godina samoće ovog potkontinenta.

Problemi su ogromni – od uništavanja sela, oduzimanjem malih poseda, do neprestanog nasilja, korupcije, narkomafije, brutalnosti policije i vojske…

Korona je pritom u zamahu na južnoj polulopti, gde je zimski period počeo u junu.

Čini se da bi i u ovoj zemlji sve moralo da počne ispočetka, kao u Čileu gde se utvrđuju novi temelji. Setimo se, simbolike radi, da još nije pronađen način da se zaustave nilski konji koje je radi svoje ekstravagancije iz Afrike u Kolumbiju preneo najveći narkobos svih vremena Pablo Escobar. On je likvidiran još 1993., životinje sa njegove hacijende Nepolis prenete su u zoološke vrtove, ali nilski konji su ostali tu gde su i bili. Računa se da danas u slivu reke Magdalene živi najveće krdo nilskih konja van afričkog kontinenta. Kokainski hiposi (tako ih zovu u Kolumbiji) brste seoska imanja i pogubno utiču na biljni i životinjski svet.

Daleko od raja

Koliko će još nevolja prouzrokovati taj kokainski zverinjak u kome vladaju zakoni mafije?

Iz eseja objavljenog u najnovijem broju New York Review of Books (iz pera Alme Guillermoprieto), može se nazreti pokušaj da se civilno društvo u delovima Kolumbije organizuje i ujedini.

U Caliju, gradu od dva miliona stanovnika, koji Kolumbijci vole da zovu svetskom prestonicom salse, ili još ambicioznije “Rajskom filijalom” zbog raskošne prirode cvetnih bulevara, postavljene su barikade na svakom ćošku, oblaci suzavca zamagljuju pogled, a “snage reda” pucaju iz smrtonosnijeg oružja. Atmosfera u Caliju je paklena, nimalo ne liči na raj.

Mladi ne odustaju od protesta i barikada, jer nemaju šta da izgube, sirotinja nema perspektivu, posla nema…

Pa ipak otvoren je sijaset uličnih kuhinja, amaterska pozorišta niču iza svakog ugla, policija se poziva da ne puca, i da se pridruži pobunjenicima, srušen je spomenik Christopheru Columbusu…

Radovi su u toku, kako su to posle petog oktobra u Srbiji govorili Otporaši. Hoće li se i u Kolumbiji izgraditi novo društvo.

  (Al Jazeera)

Procitano 360 puta